Sve pisemo u jednoj temi, lakse je...

Dan je bio prohladan za ovo doba godine, ali sunce je i dalje sijalo visoko na nebu. Alexis uze dzemper i krenu napolje ne bi li uhvatila zadnje zrake sunce ove jeseni za svoju bledi ten. Kretala se nasuprot koloni ljudi koji su se gurali grabeći na časove. Ona obori glavu nadajući se da je niko neće primetiti ali njenu crvenu kosu je bilo nemoguće sakriti, te je jedan kolega iz Ravenclaw-a povuče za ruku.
- Alex, mislim da je učionica u onom pravcu. McGonagal-ovoj ćeš faliti danas - dobaci uz osmjeh.
- Pozdravi je za mene Frede,dušo - spretno se izvuče iz njegovog stiska i preskoči podzid koji je delio od slobode.
Voljela je Freda, nije bio jedan od onih štrebera već totalno zanimljiv lik, a pored toga bio je i izvandredan Gonič, što mu je samo bio dodatni plus kod devojaka.

Sovarnik je bila njena prva stanica gde je dočrka njena Evelin sa tri pisma i nekim važnim informacijama zbog kojih se Alexis namršti.
Mehanički ubaci hranu sovi, pomazi je po kljunu i izadje napolje. Malo hladnog vazduha joj je trebalo, te ona ode do jezera i pruži se po travi. Nije ni primetila koliko je vremena prošlo dok ne začu ubrzane korake.

-Alex, opet si propustila preobražavanje - tiho prošaputa Ana dok se spuštala na travu pored svoje drugarice. Alexis na to samo otpuhnu ne trudeći se ni da odgovori.
- Ima mnogo važnijih stvari od toga, draga - ipak dodade i zagleda se u jezero. Voda se mirno talasala ali nekako zlosutno, ili se bar njoj tako činilo. Alexis jeste bila malo paranoična osoba, ne baš paranoična već recimo ishitreno je reagovala i svaki sukob je rešavala štapićem. Ali ovih dana dana je bila neobično mirna.

Nešto čudno se dešavalo, osećala se napetost u vazduhu danima i Alexis je to primećivala više od drugih. Imala je svoje izvore van zamka, ljude koje je upoznala za vreme mnogobrojnih izleta u Hogsmead-u svih ovih šest godina. Do nje su došli neki tračevi o huškanju u Minisrarstvu zbog Voldemora, ali i dalje je sve bilo na nivou glasina. Ona je oprezno osluškivala svaki razgovor iole važnijih čarobnjaka i koristila svaku priliku da se iskrade do Veprove glave.

Zbog svega toga je bila napeta, zbog toga je izbegavala časove jer se nije mogla koncentrisati ni na šta drugo osim na saznavanje što više informacija. Uvek se nadala da je stvorena za nešto više od škole, knjiga i preobražavanja igle u šibicu. Drugi su se uvek zezali da ako Alexis nešto ne zna, onda zna čoveka koji ima informaciju i doćiće do nje. Ona bi se samo nasmejala na tu šalu, i potapšala gomilu produženih magičnih ušiju za prisluškivanje koje je uvek nosila sa sobom. A pored njih Alexis je iskorištavala "mladje neiskusne naraštaje" kako ih je nazivala za svoje potrebe špijunaže i prenošenja poruka. Nalazila je razne načine da ih nagovori da ispunjavaju njene prohteve, najčešće pretnje a nekad i dogovore na obostranu dobit. Ponekad se čudila kako je završila u Ravenclaw-u, a ne u Slytherinu sa ostalim zmijama.

-Jesi li čula da je Jenna sada sa ...-
- ... Marcom -Alexis završi rečenicu zapanjenoj Ani koja ostade poluotvorenih usta.
- Vidjela sam ih malopre iza staklenika kako razmenjuju jezike - reče praveći gadljivu facu i zadirkujući Anu.
Ana je bila onaj tip devojke kojoj se svidjao svaki dečko koji hoda na dve noge i zna sastaviti prostu rečenicu, mada je i tu bilo izuzetaka. Ali pored te površnosti imala je dobro srce i bila jedna od retkih Alexinih prijatelja.

U trenutku kada je Ana krenula da se žali na loš ukus današnjih mladića, dotrča jedan prvačić noseći beli papir u ruci i gurnu ga Alexi u ruke.
- U pravi čas - odahnu ona pročita poruku i spali papir.
- Naš dragi Fredi nas poziva na romantični duel ha? - rugala joj se Ana piskavim glasom.
- Zaveži mala, samo vežbamo - proreža Alex na nju ustajući sa trave i sklanjajući slamu koja je ostala na odori. - A šta ti mali čekaš, da te počešem iza uha? - brecnu se na prvačića koji se zbunjeno okrenu i nestade iza ćoška.
Alexis krenu ka zamku a Ana za njom prateći je i špricajući je nekim odvratim parfemom koji je stvarao gust oblak rozok dima oko njih.
- Udavićeš nas, ludačo - reče Alex jedva dolazeći do daha.
- Ne, ne ovo je miris romantične duše sa notom nevinosti koji osvaja čak i probisvete kao Fredi - mrmljala je Ana uporno ispravljajući Alexisnu gustu kosu dok je ova grabila ka zamku nastojeći da se otme.
-Koji je tvoj problem, nadji sebi dečka mene popusti-
-Dušo lako je za mene, tebe se momci boje posle onoga što si uradila Majklu, jadničak i sada je u bolničkom krilu, one kraste neće brzo nestati. A bio je tako zgodan ... - uzdahnu teatralno Ana. Alex je pogleda iznervirano. - I lažljivac i prevaran koji je zaslužio da mu odrežem ... - ali Ana joj ne dozvoli da završi rečenicu pokrivajući joj usta.
- Hajde idi sad u budi fina - dobaci Alexi koja je ulazila u zamak.


Stežući svoj štapić u ruci Alexis je trčala kroz hodnike. Umalo se ne sudari sa Fredom koji je stajao okrenut ledjima. On se nesmeja i uhvati Alexu za ramena.
- Uvek spremna - pogleda nje njenu šaku u kojoj je stezala štapić.
- Danas je veliki dan, nadam se da si vežbao - reče samouvereno i poče obilaziti zid skopljenih očiju.
Fred je gledao u zid kada se pojaviše velika gvozdena vrata sobe po potrebi.
-Posle Vas - nakloni se i pokaza rukom ka ulazu.
Alexis se nasmješi i dobaci preko ramena:
- Manire ostavi za kasnije, neću te zbog toga poštediti.-

Fred je ušao za njom o ogromnu dvoranu koja je izgledala kao poligon.
Jedan dio sobe je bio kao lavirint, drugi u stenama a u sredini je bila gusta magla zlosutno prekrivajući sredinu dvorane.
-Vau ovaj put si prevazišla sebe- reče sa oduševljenjem Fred dok je pokušavao da sagleda sve.
Godina su ovde vežbali čarolije i pravili duele, mada u zadnje vreme samo njih dvoje dolaze u Sobu. Cilj je bio jasan, treba doći do sredine dvorane i pobediti u dvoboju suparnika.
-Mislim da je najbolje da krenemo odmah - promrmlja Fred, ali Alexis ga preduhitri i utrča prva u lavirint.
On se osmjehnu promrmlja Lumos i krenu drugim putem.
Najlakši način da se prodje ovaj lavirint je bilo prtrčati kroz njega uz Bombardu, ali on je znao da ona to neće uraditi pa se spremio na borbu.
Prva čarolije koju je upotrebila je bila čarolija izušivanja jer je oromna lokva bila ispred nje a nije joj se kvasila odeća,ali se to ispostavi kao greška jer je na dnu lokve dočeka sirena koja je počela da peva tako glasnim, piskavim glasom da Alexis prekri uši rukama.
Uperi štapić i vrišteću neman i prodera se skoro glasno kao i ona.
- Silencio!! - a nagla tišina zavlada. - Ludačo! - vrisnu na sirenu i omami je.
-Problemi? - sa druge strane joj doviknu Fred na šta ona odgovori pakosno -Ništa bitno, samo omamljena kreštava sirena -
-Pazi da nas ne tuži društvo za zaštitu magičnih stvorenja - reče Fred.
Alexa se namršti i ništa mu ne odgovori. Čula je njegovu borbu sa baukom i tiho se nasmejala prisećajući se da je oblik njegovog bauka leteći pauk. Nije joj bio jasan taj strah, ali Freda niko nije mogao ubediti da oni ne postoje.
Posle sat vremena Alexis stigla na sredinu dvorane gdje je Fred čekao možda desetak minuta ali dovoljno da se počne hvalisati time.
-Napokon, već su mi sede počele rasti ovde - zevnuo je glumeći pospanost.
Fredova odora je bila pocepana a Alexa je bila garava od susreta sa nekom veoma besnom bebom zmaja, ali prilazeći mu podiže štapić i reče -Petrificus Totalus! - što iznenadi Freda i on pade na pod paralisan.
- Dušo uvek moraš biti spreman! - prošaputa mu na uho i otplesa pobednički ples.
Nakon nekog vremena oslobodi ga čarolije i on duboko uvredjen iskulira njenu pruženu ruku, i otrese svoju odoru.
- Sledeći put ću i ja igrati tako varvarski kao ti, priznaj da ono nije bilo fer- reče iznervirano.
-Život nije fer, dragi misliš da bi te Voldemor čekao da se spremiš za dvoboj -
-Voldemora bi pobedio u sekundi - Fred zamahnu štapićem boreći se sa zamišljenim protivnikom.
-Hm pazi šta govoriš, priča se da Tom Riddle nije baš tako naivan. Ima i neke baš vatrene pristalice - Alexis je znala da sa Fredom može pričati o tim stvarima i verovala mu je, nije bio tip koji će širiti okolo školske tračeve.
-Misliš? Meni baš deluje kao neki loš pokušaj "Zlog-moćnog-uma" koji želi da vlada svetom -
-Takvi su najgori - reče ona iskreno, ali ipak mu nije ispričala o svojim strahovima jer bi i on rekao da je previše paranoična, ali jednostavno je imala loš predosećaj.
-Hajde idi ti, devojke te čekaju po hodnicim spremne da ti padnu u ruke - ona skrenu sa teme Voldemora i nakezi se.
-Ne volim te što same padaju- on slegnu ramenima - Šta ti ćeš još vežbati? Pa pobedila si ...Mada bi volio da se to ne pročuje - doda uz osmjeh.
-Vaša sramna tajna je sigurna sa mnom- reče Alexis izvodeći Bombardu na jednoj steni u udaljenom mestu dvorane.
Eksplozija je odjeknula i kamenčići poletiše ka njima.
-Reducto! - vrisnu ona i kamenčići padoše na pod na metar od njih.
Fred samo zviznu zapanjeno i slegnu ramenima - Više mi ne izgleda tako sramno što si me pobedila, nije se dobro kačiti sa tobom. Kako sam čuo dobro ti ide i Furnunculus, u Bolničkom krilu si poprlilično poznada - on krenu da je zadirkuje ali njen hladan pogled je bio dovoljan da prestane.
Od podiže ruke u vazduh kao da se predaje i krenu unazad prema vratima.
- Ja odoh da uživam u životu - pokloni se na vratima i izadje.
-A ja ću da vežbam da nam sačuvam taj život - doda ona plazeći se.

Izgubila je pojam o vremenu i kada je izašla iz Sobe dočekao je mrak. Bila je previše umorna za bilo kakav razgovor te protrča kroz dnevni boravak pravo u spavaonice. Krevet je dočekao gostoprimljivo kao i uvek i ona zaspa čim joj glava dotače jastuk.

Ujutro je bila prva na doručku i svadjala se sa Anom oko poslednje zdele pudinga.
- Ja sam starija, moje je -
- Starija si dva meseca, ja sam glaaadna - prenemagala se Ana.
- Ti si uvek gladna -
- Ti si dobra sa malim čovekolikim stvorovima koji ovo prave, nek ti naprave još ovo je moje -
- Vilenjaci Ana, vilenjaci -

I taman kad je posegnula za zdelom na ruku joj sleti Evelin,a Ana koristeći trenutak uze zdelu i pobeže na kraj stola.
-Crkni debela - vrisnu preko stola Alex na nju i iznervirana pažnju usmeri na pismo koje je sovu bilo bukvalno zalepljeno za nogu, selotepom. Evelin je vidno nervozna, tresla nožicu i kljucala Alex po ruci sve dok joj nije uz teške muke skinula pismo. Sova glasno huknu i odleti uvredjena. Alexis je znala od koga je pismo čim je videla kako je zakačeno. Njeni roditelji. Oni su bili Normalci i nikako nisu mogli sa shvate kako čarobnjaci smeju životinji poveriti tako važan posao kao nošenje pošte. Bilo joj je malo žao sove predpostavljajući kako su je namučili. Pismo je sadržalo detaljan opis njihovog letovanja na Karibima, da je Alex čak saznala da je njen otac drugi dan dobio opekotine jer je naravno odbio da se namaže majkinim home-made losionom od šargarepe, već je stavio sranje-koje-prodaju-sisate-prodavačice-pored-puta. Alexis se samo nasmeja i nastavi čitati. U pismu je takodje bilo šifrovano objašnjenje kako da dodje do paketa koji su joj poslali poštom u Hogsmid jer Bože kako sove mogu da nose pakete i pisma su previše. Alex prevrnu očima i posla jednog drugaka do pošte preteći mu uništavanjem domaćeg iz napitaka.
Predpostavljala je da paket sadrzi neke Normalske slatkiše, najmanje dva dzempera za hladne dame jer je pobodu Zamak od kamena,kakvo grejanje oni tamo imaju, i verovatno nekoliko slika sa putovanja na kojim je tata crven ko rak a mama grli flašu svog vitaminskog losiona.
Alexis je mnogo voljela svoje roditelje, ali oni nikada nisu mogli da shvate tu njenu opsjednutost magijom i pristanak da ode u tu školu u Zamku, pobogu. Ali vremenom njihov odnos se mnogo popavio i raspuste provodi sa njima pod uslovom da ne nosi to drveno čudo iz kojeg izlaze varnice. Dar za magiju Alex je nasledila od bake po kojoj je i dobila ime. Ona je živela u centru Londona i radila neke sitne posliće za Ministarstvo jer je bila mnogo stara, a Alex je koristila svaku priliku da je obidje i sazna sta ima novo u Ministarstvu. Ona je i bila jedan od Alexinih izvora, iako su drugi mislili da je matora nagluva veštica, oči su joj zračile bistrinom i podmuklošću. Popodne sa njom se obično završavalo otkrivanjem teorija zavere i planiranjem čarobnjačke revolucije.

Alexis je potpuno zaboravila da je danas kvidički meč izmedju Ravenclaw-a i Huff-a dok je na to nije podsjetila grupa navijača koji su bacali žute jazavce po Velikoj Sali. Jazavac bi otpevao navijačku pesmu i nestao uz glasno puf.

Spoiler:

Slaba kisa je udarala po prozorima zamka. Novembar je, vreme nije toliko hladno za ovo vreme ali očekuje se veliko zahlađenje ove nedelje. Sunce se tek javlja na istoku, polako šarajući nebo. Jarko crvena i žuta na krajevima dalekih oblaka. Grifindorski boravak prazan, nema žive duše, svi su i dalje u spavaonicama. Veliki brown drveni sat iznad ulaza u dnevnu sobu otkucava, već je pola sedam. Vatre nema u kaminu, par cepanica stoje izvan, spremne da ih neko ubaci. Sve je tiho i mirno. Učenici spavaju po spavaonicama. U jednoj, na severoistočnom krilu dremaju dečaci sa sedme godine. Šestorica ih je. Peter Pete (smisliću prezime), jedan od njih, dečak sa tamno braon kosom, drema raširenih nogu i ruku, kao zvezda. Kosa mu je preko lica a drugi deo kose mu pada preko kreveta. Preko puta njega, John Stredleter, zagrlio jastuk, sa druge strane Cornelije Lejmski. Glava mu visi sa kreveta i deluje kao da će pasti. To su bili tri najbolja druga na Hogvortsu, svi su tako govorili. Talentovani, nestašni momci. Na drugom kraju su spavali Roger Daltrey, najveći srcolomac Hogvortsa, jedan od najzgodnijih momaka ali i uobražen pored toga. Stephen Narow i Garry Oldham su se prekrili jorganima preko glave, Geriju viri samo ruka iz jorgana. Stvari su razbacane posvuda oko kreveta, rančevi, ogrtači, čarape, knjige. Sada je petnaest do 7. Jedan budilnik počinje da zvoni sa stola pored kreveta. Zvrrrr. . .
Buka kao rika topova sa Trafalgara. Probudila bi i mrtve. Pete je nevoljno prebacio ruku preko glave, John dreknu i opsova, Cornelije pade sa kreveta na pravo na glavu, pokidavši jednu stranu baldahina. Garry se rvao sa jorganom a Stephen je ustao ko oparen i skočio da ugasi budilnik iako je najbliži satu bio Roger, koji je ostao nepomičan.
-Aaaaaaa-, uzviknuo je Kornelije. Začulo se smejanje na drugom kraju. Pete se smejao. Kornelije je toliko bio pospan da je nastavio da leži na podu dok se jedino Pete smejao koji je jedino bio raspoložen. Niko nije ništa prokomentarisao koliko su svi bili pospani.
- Bravo Ćornelije, smotana sajlo -,rekao je Pit dok se istezao.
- Ćuti idiote - , reče Kornelije i idalje ležeći na leđima sa ostacima baldahina preko stomaka. - Nisam oka sklopio sve do pola tri, spava mi se. Samo ne znam na koju foru si ti odmoran?
- Pa znaš šta, da si i ti imao trening sinoć, zaspao bi za 30 sekundi - , odgovori Pete cereći se. Spavaonica je i dalje bila tiha, svi su ćutali osim ove dvojice. John je dremao, Garry mirno sedeo, Stephen je raščišćavao stvari oko svog kreveta a Roger nije dao nikav znak da je budan. . .
- Ma nemoj. I kako je bilo na treningu, jel si dobio po guzici opet? Kapiten kojeg zajebavaju igrači, odlična reputacija -, vraćao je Kornelije. Napokon je ustao i nervozan, bacio baldahin na svoj krevet. Zatim se iscerio svom drugu Piteru i sagnuo se da otvori stari kofer ispod kreveta.
- Nisi zanimljiv -,lenjo odgovori Piter. Znao je da je to istina, znao je šta se priča o njemu. Nije imao dobru reputaciju u timu, tako se loše postavio u petoj godini kada je postao čuvar. Glupirao se samo da bi malo bio zanimljiv. Ali nije bio zanimljiv nego smešan, ali stvarno je dobro igrao kvidič. Bio je jedan od najboljih čuvara u poslednjih deset godina.
- Budite se svi - , prodra se Kornelije. - Zakasnićete.
- Molim te, hvala ti. Lep način da poželiš dobro jutro nekome, kroz zube kaza John. Bio je besan na Kornelija što ih je probudio. - Boli me uvo iako zakasnim.
- Ok, kako 'oćeš - , brzo odgovori Kornelije. Oblačio je čarape i skidao gornji deo pidžame. Imao je preko ledja crvenilo. Nažuljao se. - Pete, oblači se ako ne želiš da zakasniš kao ovaj.
- Evo me - , procedi Pete. Bio je zamišljen i sedeo je na krevetu, noge su mu visile sa kreveta. I on je skinuo majicu, imao je veliki, mišićavi i razvijeni torzo, za razliku od Kornelija čije su grudi bile ravne i mlitave. Pete je bio slične građe kao Kornelije samo što je vežbao, dok je Kornelije bio nerazvijen, a Pete imao šira ramena. - Baci mi čarape, mrzi me da se dovlačim.
Kornelije ih dohvati i zabaci ka Peteu. Ovaj ih uhvati i i počeo da ih obuva. - Prvi idem do kupatila na tuširanje - , reče Pete.
- idem i ja s tobom, ne možeš sad na četvrti sprat kod Borisa, - uzvrati Korne. - Ne radi. To je bilo kupatilo sa velikom kadom, bazenom, mogli biste da plivate po njemu.
- Au, ajde onda na četvrti ali na severu, tamo ima tuš kabina. Oćeš samnom -, upita Pete.
- Ajde, peškir da uzmem samo - , uzvrati Korne. Otvorio je veliki ormar i komodu pored kreveta da uzme stvari. - Spavajte vi samo, majmuni, reče Kornelije. - Boli me uvo i da vas budim, kad nećete.
- Idi već jednom, idi ovavde i pusti me malo da ležim, kakav si kreten - , reče John. Bio je loše raspoložen. Stefan je već otišao do kupatila a Garry se oblačio, očigledno nije išao na tuširanje danas. Sat je lagano prešao sedam časova. Kornelije i Pete su odjurili u kupatilo i landarali su papučama o zemlju.

Nesto nema 3000 reci. :\

Krenuli su ka severu, stepenice su se okrenule u dobrom pravcu. Hodnici su bili prazni, nije bilo učenika u ovom delu, sve je izgledalo pusto, samo dva šestaka, u bademantilima i papučama, ubrzano koračaju kroz hladan zamak.
- Jesi li uradio domaći iz napitaka -, upita Piter. - Imali smo trening do kasno, ne znam šta se zbilo u dnevnom boravku, kad sam se vratio svi ste spavali.
- Nisam -, odgovori kratko Kornelije. - Peeves je upao u dnevni boravak i pravio haos juče, onda je došla Mekgonagalova i rasterala nas sve. Nisam imao volje da radim u krevetu. Već su se približavali kupatilu, a sat u predvorju je otkucavao 7. Odjednom Kornelije se okrete oko sebe i poče da gleda u svim pravcima.
- Šta radiš to -, upita Pete.
- Nema nigde žive duše, zar tebi nije čudno što nema nikoga ovde, sve je prazno a sedam je sati, imamo još sat vremena do početka časova -, reče Kornelije.
- Ne znam, odgovori Pete. Na trenutak, Pete je zastao. Stavio je prst u vazduh kao da osluškuje nešto. Kornelije je stao i napravio grimasu.
- Šta? Šta je sad?
- Pa slušaj samo taj aplauz, - reče Pete. I zaista zamak je odjekivao na dvadeset sekundi. - Šta li se dešava tamo?
- Mora da je došao neko, obično ovako jako bude kad neko značajan dođe. Oćemo da vidimo -, upita Kornelije.
- Pa samo što smo stigli do kupatila, trebaće nam najmanje 3 minuta da dođemo dole -, odvrati ga Pete. Nisam se kupao juče kad sam došao sa treninga, moram sad, smrdeću ceo dan! NEMAMO ODORE NA SEBI, U BADEMANTILU SMO!
- Pa nisam ni ja juče ali zabole me, na Napicima ćemo se posuti rastovre od ljubičica. Ja odoh dole, Ajde, Ajde, ma nema veze, ko šiša glupe odore -, reče Kornelije. Sa bademantilom na sebi potrčao je niz stepenice. U jednom ruci mu se vukla odora po podu. Pete je pokušao da ga vrati nazad ali nije mogao da izusti ništa, bio je umoran odjednom. Nije mu se išlo, hteo je samo da se opusti pod naletom vode. Potrčao je za njim, mrzelo ga je da oblači odoru.
- E, jel čuješ, Dambldor priča nešto i aplauz opet! Stani da oslušnem -, vikao je Pete dok je trčao po stepenicama. Kornelije je samo odmahnuo rukom.
- EEeeee, video sam nekog dole, u nekim čudnim odorama, neko je pristigao -, drao se Kornelije. Ostalo im je još jedan sprat. Kornelije je video da mu se vuče odora, pokušao u trku da je povuče gore, ali rukav mu se zapetljao za nogu, Pete je bio odmah iza. Povukao je rukav ali nije mogao da ga izvuče, u medjuvremenu, sa nekoliko metara medjusprata kod stepenica, pojurio je dole, nemareći za rukav. - Plava ljudi u sali, vidiš -, reče zadihan Kornelije.
- Vidim, aaaaaaaaaaaaaaaaaaa.
Slomili su se niz stepenice, stropoštali na stomak. Kornelijev rukav je zahvatio i Peta i zajedno su pali. Svi u sali su zaćutali kad su videli dva učenika kako uleću na stomaku, u bade mantilima u salu. Odmah zatim se čuo smeh, svi su vrištali. Njih dvojica nisu znali gde su. Podigli su glavu i videli učenike u drugim odorama kako sede u Velikoj sali, koja je bila prepuna. Dambldor je vodio govor, a pored njega su bila još tri čarobnjaka koje nisu poznavali. Dambldor ih je pogledao, kipteći od besa ali se pretvarao da mu je smešno.
- Moji dragi gosti, ovo su samo dva učenika šeste godine, naši prvaci u kvidiču, pretpostavaljam momci da ste se uživeli previše u hvatanje skrivalice, zar ne -, rekao je Dambldor prepun besa ali sakrivajući. - Gospoda Hansel i Lejmski.
Blam je pojeo ovu dvojicu, svi su pokazivali prstom u njih, smejući se. Ustali su i na kraju velike sale podigli ruku u znak pozdrava. Začuo se aplauz. Svi su ih posmatrali kao idiote, dok su učenici drugih škola bili podeljeni. Neki su bili zgroženi a drugi su se smejali. Blam ih je pojeo.
- Momci, sedite na svoja mesta, a da nastavim -, reče Dambldor. Seli su na kraj stola. Morali su da pogurnu par klinaca sa klupe. Pogledali su se a zatim videli da cela sto zuri u njih. Pete odgovori kroz zube sikćući. - Ne znam samo čija je ideja bila da krenemo da vidmo šta se dešava.Korenlije je bio van sebe, pokrio je glavu rukama i duboko uzahnuo. Njih dvojica su i zaboravili na goste, sve te učenike u drugim odorama. Samo su želeli da nestanu odavde.

Vau, Alexis, super je! ^^

Komentare ne ostavljate ovdje.